Sistem poremećenih vrednosti

Kultura na dlanu

Početkom 2000-ih na "malim ekranima" pojavio se novi vid zabave. Beše to rijaliti program koji je imao neka ograničenja. I za nekoliko godina termin "rijaliti program" do neprepoznatljivosti se izmenio. Industrija zabave uvidela je da ovim programom može da zaradi i pruži sve ono što tamnu stranu svakog čoveka, ma koliko poricao, zanima. Skandal, tuča, seksualni odnosi, psovke, svađe, intrige, sve što se davno guralo pod tepih i skrivalo od drugih danas se "diglo u vazduh" i guši poput dima.

Ali komercijalna industrija zabave ne bi bila industrija da bar malo "ne doda ulja na vatru". Čovek u čijim je rukama jedna komercijalna televizija sa baš takvim zabavnim programom, došao je na još jednu, inovativnu i bolju ideju. 

Sagradio je pozorište! I to ne bilo kakvo pozorište, pozorište za sve one koji u rijalitiju pokazuju dokle doseže ljudska pohlepa za novcem, te su svašta u stanju učiniti za isti.
Uzor mu bejaše Šekspirov "Old Vic". Ako, i treba, pa treba malo kulturnog sadržaja ubaciti u taj program, treba ljudima pokazati kako izgleda pozorište, doduše imaginarno, kao i "sve i svja" u tom programu.

Predstave koje su nekad igrane u Beogradskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a emitovane na RTS-u, zameniće nove igrane u rijalitiju.

Zorana Radmilovića, Danila Batu Stojkovića, Nikolu Simića, Oliveru Marković, Milenu Dravić, Ružicu Sokić i druge, zameniće novi glumci, koji su po zanimanju "rijaliti igrači".
Ali ipak, kako je ovo zabavni program, prigodno je Nušića, Steriju, Šekspira i druge zameniti, te njihova dela ostaviti sa strane i stvarati nova.

I eto, došlo je pozorište na ekrane, sada postoji i kultura, te je sve po propisu.

Žrtve svojih ideja

I dok jedni pokušavaju da budu glumci, drugi, oni koji su već glumci, pokušavaju da pokrenu ljude. Ali, Sizifov je to posao! Ko će još imati želju da ide da pogleda predstavu koju napraviše tek stasali glumci, kad mogu da gledaju predstavu na tv-u?

Pa šta ako je predstava humanitarna, ako se ulaznica plaća prilogom za one kojima je pomoć najpotrebnija?
I to što im glumci dođoše "na noge", što sami postaviše scenografiju, što bosi igraju u ne tako toploj učionici, ni to nema veze.
Nek' igraju oni, lepo je to, ali nas više zanima ovo na televiziji.

Eh, ti glumci, žrtve svojih ideja, što pokušavaju da približe pozorište svima, sram ih bilo! Sram ih bilo što se okupiše, dođoše u selo gde je kulturni sadržaj "zamro" i pružiše priliku da uživaš u predstavi i pomogneš. Kako se usuđuju?

Ipak, sa osmehom na licu odigrali su predstavu koju je pogledalo 40-ak ljudi, koji su podržali ovaj projekat, zadovoljni što su imali kome da pokažu kako izgleda uporno čekanje Godoa i što su prikupili pomoć.

Foto: Sara Apostolović

 Vukašin Ranđelović, Peđa Marjanović, Aljoša Đidić, Miloš Lazić i Stefan Beronja postadoše Sizifovci koji su bar jednom sebi postavili ono čuveno Hamletovo pitanje "Biti ili ne biti?", ali odlučiše se da ne postanu "pokondirene tikve".

 Ivana Krkljuš